Написала три књиге са 16 година

ПРО­КУ­ПЉЕ – Ва­лен­ти­на Бак­ти­ја­ре­вић из Про­ку­пља, уче­ни­ца пр­вог раз­ре­да гим­на­зи­је, са сво­јих 16 го­ди­на из­да­ла је већ три збир­ке пе­са­ма. Ства­ра­ју­ћи у свом све­ту ма­ште и нео­ства­ре­них же­ља, ова мла­да и та­лен­то­ва­на умет­ни­ца покушава да сво­ја осе­ћа­ња ис­ка­же кроз по­е­зи­ју.

Ва­лен­ти­на је пр­ву збир­ку пе­са­ма "Мо­ја реч" об­ја­ви­ла 2006. го­ди­не, "Пли­ша­на лут­ка" об­ја­вље­на је две го­ди­не касније, а "Не во­лим ра­стан­ке" 2010. го­ди­не. Да пи­ше по­че­ла је дав­но пре.

– Све је по­че­ло дав­но. Пи­са­ла сам пе­сме у јед­ној све­сци, ко­ју ни­ко­ме ни­сам по­ка­зи­ва­ла. Све­тлост да­на су угле­да­ле ка­да су их мо­ји ро­ди­те­љи слу­чај­но про­на­шли и прочи­та­ли. Струч­но ми­шље­ње су за­тра­жи­ли од Не­дељ­ка По­па­ди­ћа, уред­ни­ка деч­јег часо­пи­са "Ви­тез" – при­се­ћа се сво­јих по­че­та­ка Ва­лен­ти­на.

Ова та­лен­то­ва­на де­вој­чи­ца има мно­ге пла­но­ве ко­је же­ли да оства­ри. По­ред пи­са­ња, по­ха­ђа драм­ску сек­ци­ју, во­ли му­зи­ку и же­ли да пе­ва у гим­на­зиј­ском хо­ру, а на аудици­ји "Ср­би­ја у рит­му Евро­пе" иза­бра­на је за шко­лу новинарства.

Ипак, пи­са­ње је ње­на пр­ва и нај­дра­жа љу­бав. Углав­ном пи­ше ка­да је ту­жна, јер, ка­ко ка­же, "сре­ћа не­ма исто­ри­ју". Та­да сва сво­ја осе­ћа­ња пре­но­си на па­пир и, ка­ко ка­же, то је као да се ис­при­ча са не­ким. То не зна­чи да је не­срећ­на и уса­мље­на, јер има пуно дру­га­ра и при­ја­те­ља ко­ји ве­ру­ју у оно што она ра­ди.

– Док пи­шем ни­сам ту. Та­да од­ла­зим у свој свет ма­ште, а ка­да ми ин­спи­ра­ци­је по­не­ста­не, вра­тим се у ре­ал­ност и схва­тим где сам и где жи­вим – ис­ти­че Ва­лен­ти­на, додају­ћи да че­сто по­се­ћу­је књи­жев­не ве­че­ри Књи­жев­не омла­ди­не Про­ку­пља.

Са сво­јим дру­го­ви­ма у шко­ли пла­ни­ра да по­кре­не школ­ски лист "Мо­за­ик". Мно­го је пла­но­ва у гла­ви ове де­вој­чи­це, ко­ја твр­ди да не пи­ше да би за­до­во­љи­ла књи­жев­не кри­ти­ча­ре, већ да би по­ка­за­ла све­ту не­прав­ду ко­ју од­ра­сли наносе де­ци.

– Пи­шем ка­ко бих да­ла свој до­при­нос опле­ме­ња­ва­њу пла­не­те, да по­ша­љем по­ру­ку дру­гар­ства, ми­ра и при­ја­тељ­ства, ле­по­ту жи­вље­ња, да по­де­лим са вр­шња­ци­ма лепоту и без­бри­жност од­ра­ста­ња – ка­же ова мла­да умет­ни­ца.

Да је сво­јим ра­дом по­ка­за­ла и до­ка­за­ла да се у њу ни­је уза­луд ве­ро­ва­ло, по­твр­дио је у ре­цен­зи­ји ње­не по­след­ње књи­ге Не­дељ­ко По­па­дић, уред­ник деч­јег ча­со­пи­са "Витез", у ко­јој је на­пи­сао да је Ва­лен­ти­на на по­чет­ку пи­са­ња била нај­та­лен­то­ва­ни­ја де­вој­чи­ца у свом оде­ље­њу, по­том у шко­ли, па у свом гра­ду, а да­нас је та­ко талентова­них девојчица у Ср­би­ји ве­о­ма ма­ло.

Озбиљ­на, зре­ла пе­сни­ки­ња

– Ње­не пе­сме пу­не емо­ци­ја вра­ћа­ју нам на­ду у пра­ву по­е­зи­ју. Ва­лен­ти­на ни­је ви­ше де­те пе­сник, по­ста­ла је озбиљ­на, зре­ла пе­сни­ки­ња, чи­је књи­ге за­вре­ђу­ју па­жњу чи­та­ла­ца – ка­же Не­дељ­ко По­па­дић.


Објављено: недеља, 5. децембар 2010. | Аутор: Љ. Митић

Извор: www.pravda.rs


Последње ажурирано ( уторак, 14 децембар 2010 10:49 )